Александр Кравченко – Руски крст над српским Вишеградом (страница 1)
Александр Кравченко
Руски крст над српским Вишеградом
Глава
Сећање на јуначку прошлост
Руски добровољци који су ратовали у Вишеграду, у Српској Босни, 1992-1993. године, имају посебан однос према узвишици Заглавак. Ту су се раме уз раме са браћом Србима дуго борили, проливали крв, изводили подвиге.
Сећање на те догађаје не напушта руске добровољце и труде се да га на све могуће начине одрже. Важно је не дозволити себи да заборавиш како је све то било, да и друге људе упознаш са тим јуначким догађајима.
Године 2013. навршило се двадесет година од те незаборавне борбе. Те године сам покушао да организујем путовање оних људи који су 12. априла 1993. били на Заглавку. Пре свих сам на то путовање позвао Владимира Сидорова, упорно сам га звао да крене са мном у Вишеград; свакојако је одбијао, али на крају пристао. Јако сам желео да некако посебно обележим ту двадесетогодишњицу.
Десет година раније, 2003. године, ветеранска организација „Отаџбински савез добровољаца Републике Српске“ прогласила је 12 април даном сећања на руске добровољце који су ратовали за браћу Србе.
На војничком гробљу Вишеграда је 2011. године подигнут споменик руским добровољцима, а 2013. је тај дан унет у посебно поштоване дане Републике Српске – српске државе у Босни и Херцеговини, за коју смо ратовали и коју смо и ми, руски добровољци, створили.
Поход на Заглавак
И ево нас у Вишеграду. Волођа Сидоров није овде био двадесет година. У тој незаборавној бици смо обојица настрадали од исте гранате: он је тешко контузован, а ја рањен у главу. Још у Москви сам му предложио да се попењемо на Заглавак, да опет дођемо на место окршаја читавог нашег живота.
Одлучили смо да никоме не кажемо за поход у брда, бојећи се да нам Срби неће дозволити пењање на узвишицу. Још у време рата се причало да је тамо све минирано.
Таксијем смо стигли до најближег српског села Кочарим. Даље је требало пешачити. Пут није сложен, премда треба ићи узбрдо. Ту је изврстан колски пут који смо током рата често користили. Истина, нисмо више били млади као пре двадесет година, али пут смо савладали. Нашем подухвату је доприносило лепо пролећно време – сунчано и топло.
Ишли смо без журбе, а нисмо ни могли да журимо, нити нам се хтело. Око нас је била прелепа природа са изванредним погледима. Све је ту било испуњено свежином, лепотом и младошћу – нашом младошћу. Успињући се, као да смо савладавали невидљиву временску баријеру иза које је била јуначка прошлост тих места. И, наравно, присећали смо се, баш као код Пукина: „Борци се сећају минулих дана и битке у којој су се борили“.
До Заглавка смо стигли за око четири сата. Било је и догодовштина. Неколико пута смо залутали. Волођа је изгубио свој мобилни телефон. А на једној падини је снимао изванредне брдске видике на свој скупи iPad, снимао, снимао, па га и оставио на падини. Потом, кад је открио да га нема, помислио је да га је изгубио, али смо га у повратку пронашли на истој падини.
Већ на прилазу Заглавку пут нам је претрчала дивокоза. Премда је туда прокрчен пут, стално смо се осећали као у дивљини. Добро смо знали да ту, осим дивокоза, има много вукова и медведа, који су стварна опасност. Стварну опасност представљале су и мине које су ту остале још из рата. Час овде час онде на њих су нас упозоравале црвене табле са натписом.
Недалеко од наше узвишице пут се сасвим приближава стрмини са које пуца предиван поглед на клисуру Дрине. На самом њеном дну ваља своје смарагдне воде река Дрина, са чијих обала се ка плаветним небесима уздижу величанствена брда. Каткад два брда чине долину, час узану мрачну, час широку осунчану, у тим долинама се могу видети насеља овдашњих пастира и земљорадника, који од давнина настањују ове брдовите обале Дрине.
Први пут сам ту лепоту видео мразног дна уочи 1993. године. То је био први поход нашег одреда на Заглавак. У повратку са брда у Вишеград, Срби су нам показали место одакле пуца поглед на дринске лепоте. Посебно су хтели да нам покажу „снежни минарет“. Доле, у долини, коју су Срби звали Ораховци, видело се село усред кога је била џамија, а поред ње – минарет. Показујући тај „снежни минарет“, Срби су говорили: „Џамија у снегу!“ Читава долина је била у снегу, куће, џамија и минарет – све је било завејано. За нас, Русе, то је билоо неприродно: откуд овде, у словенској земљи која је, као и Русија, покривена дубоким снеговима, да стоји минарет који наша свест повезује са песком и палмама Арабије?
Већ готово на самом циљу нашег путешествија од две узвишице заредом учинило нам се да је Заглавак. Личиле су на нашу, али су биле ниже и са мање дрвећа. Већ је почело да нам се чини како смо опет залутали.
Сунце је већ давно превалило подне, требало би да се вратимо како бисмо за видела стигли до Кочарима. Одлучили смо да ћемо, ако сад не избијемо на Заглавак, кренути да се спуштамо надоле.
И ево пред нама још једне падине неког брда. Падина је обрасла дрвећем. Личи на нашу узвишицу, као и претходне. Истина, на овој падини има много црвених табли са црним натписом „MINE“. Ма како чудно изгледало, то је био добар знак. Од Срба смо не једном чули да је Заглавак миниран.
Све сумње су отпале када су ми у очи пали дубоки усеци крај саме шумовите падине. То су били трагови наших камиона којима су нам допремали муницију, храну, воду, и на једном од којих смо Волођа и ја рањени напустили Заглавак пре тачно 20 година. Ти војни камиони су својим точковима буквало изорали земљу уз северну падину узвишице. Двадесет година је протекло, али су трагови наших камиона остали, само их је покрило бусење.
Тихо сам, готово шапатом, изустио:
– Волођа, ово је Заглавак.
Онда сам му разјаснио своју претпоставку.
Право сунце је синуло на његовом уморном лицу.
– Ма тачно је то он! Још се не дамо – узбуђено је, с извесним заносом, радосно ускликнуо.
Владимир Сидоров – ветеран два рата – Придњестровског и Босанског, прави руски добровољац, обичан момак из подмосковске радничке породице, како сам за себе каже, већ дуго и тешко болује. Не знам тачно његову дијагнозу, али, колико схватам, има читав букет болести, малтене по шест месеци годишње проводи у болници. Све његове бољке су, овако или онако, повезане са тешком контузијом главе добијеном на Заглавку, пред којим смо сада стајали.
Пењање довде му је јако тешко пало. У једном тренутку је тако занемоћао да је већ размишљао да овдашње спасиоце позове у помоћ.
И поред својих рањавања и условног здравља, стигли смо до наше узвишице и радовали се као деца. Међутим, на сам Заглавак се нисмо попели. Било је већ касно, били смо на измаку снаге, а требало је још да се вратимо, а што је најважније – црвене табле су обавештавале да је Заглавак миниран.
Направили смо неколико фотографија и кренули натраг. Телефоном смо позвали такси да нас покупи у Кочариму, а кад смо до њега стигли био је већ мркли мрак. Наш поход је био успешан, али нисмо били сасвим задовољни, пошто се на сам Заглавак нисмо попели и нисмо дошли на место где смо истрајно држали одбрану.
Владимир Сидоров са борбеним стегом добровољаца, у позадини је врх Заглавка
И поново на Заглавак
Сутрадан је био 12. април, када су многа дешавања у Вишеграду била посвећена руским добровољцима. Главно је било опело на војничком гробљу код Вишеградске цркве. После опела смо полагали венце на споменик руским добровољцима, ту постављен 2011. године.
Тог дана се у Вишеграду окупило много људи из Српског и Руског света који имају везе са руским добровољцима. Управо тада је свечано прочитана одлука Савеза добровољаца, од пре десет година, о проглашењу 12. априла за дан сећања на руске добровољце који су дали животе за братске народе. А прочитана је на српском језику. Од тог дана је руководство Републике Српске одлучило да прогласи тај дан за значајан датум у историји српских ослободилачких ратова. Од 2013. године се 12. април стално и широко обележава у Вишеграду.
После свечаних догађаја, Волођа и ја смо поподне отишли у манастир Добрун, где смо се срели с још једним добровољцем, Олегом Валецким, и Бобаном Инђићем. Бобан је током рата, премда млад (тада је имао свега 20 година) командовао интервентном четом Вишеградске бригаде. У саставу те чете био је наш Други руски добровољачки одред.
У разговору ми, наравно, нисмо издржали већ испричали о свом јучерашњем походу.
Пажљиво нас саслушавши, Бобан је изненада предложио:
– Хоћете ли да сада кренемо на Заглавак?
– А мине? – малтене углас узвратисмо.
– Шта, зар се бојите мина? – подсмешљиво нас упита Бобан.
Наравно да то нисмо могли рећи. И сместа смо, без сувишне приче, кренули на пут. Истина, прво смо свратили до Вишеграда, где смо прешли у друга Бобанова кола – руску „Ниву“ (
И пре тога сам некако сумњао у минска поља у околини Заглавка. Знајући тај крај и карактер Срба, претпостављао сам да су мине и табле у брдима биле само имитација. Бобанова одлучност ме је још више уверила у то.